Evo ga.. kolovoz. Moj mjesec.
Uskoro mi je rođendan. Uskoro je i rođendan i mom nećaku Matku. Pa je uskoro i prvi rođendan sinčiću jedne moje prijateljice sa iskrice. Nekidan je bio i rođendan sina jednog mog prijatelja iz Medulina...
Ma lavova ko u priči. Zato, svim lavovima želim: Sretan vam kolovoz :-)

Moj blog

Eto mene napokon na blogu.. nije mi se dalo tražiti papir na kojem je pisala moja lozinka. Potrudio se jučer, našao papirić i napisao lozinku. Ovo čudo prihvatilo i dozvolilo mi da pišem sastavke na blogu.

Ali, sada neću. Imam puno tema u glavi, ali sada neću ništa pisati. Možda večeras, ali sada mi se nikako ne da. Pisati ću.. o svačemu. I, bez brige, crtati ću slike u istom onom programčiću paint, kojeg sam zadnje vrijeme dosta koristio.

Kamen na cesti

Jučer poslijepodne sam bio na nekom malom putovanju. Vozio sam se brzom cestom, Istarskim Ipsilonom umjerenom brzinom od 100 do 110 kmh. Uživao sam vozeči se jer promet nije bio gust, a u autu sam slušao Afričku glazbu.

Iza mene se približavao auto, nova crna Corsa. Ja sam se polako približavao sporijem kamionu. Prvi sam prelazio kamion, a crna Corsa nešto kasnije. Međutim, ovaj u Corsi mi je počeo nervozno blendati i uključio desni žmigavac. Iz prve sam mislio da me želi zaustaviti "presretač" jer sam na kratko vozio 120 kmh, a dozvoljeno je 100. I toliko mi je nervozno mahao taj tip iz auta, da sam gledao gdje da stanem. Ovo je ipak brza cesta puna zavoja. Zaustavili smo se na parkiralištu nakon par kilometara.

Iz auta je izlazio čovijek od kojih 30 do 35 godina sa oker kratkom majicom. Ja nisam izlazio iz auta, tek sam spustio prozor na pola.
-"Šta nisi vidio kamen na cesti!?" zaderao se on na mene.
-"Koji kamen?" i izlazio sam iz auta.
-"Jooooooj" dreknuo je on.

Spustili smo se da vidimo oštećenje na njegovom autu. Vidjelo se mrljica puknute boje na blatobranu koji se na tom mjestu malo i raspukao.
-"Vidiš koje je sad to sranje. A to je glanc novi auto i sad ga vozim na rent a car."
-"Pa, dobro. Onda ćemo tužiti održavanje ceste." to sam na sreću zbilja znao.

U trenutku kad sam mu to odgovorio, čovijek je zakolutao očima i potpuno je promijenio ton. nakon što je malo gledao oštećenje na autu, nazvao je nekog svog suradnika:
-"Slušaj... ma slušaj me sad... Sad je neka faca pokupila s autom kamen koji mi je odletio u auto. Ono, oštećenje je full. Baš se vidi da ga j... U k..cu totalno. Boja je dosta izgrebana..." Pretjerao je.

Zatim je nazvao svojeg direktora i s njim pričao jednim puno ležernijim glasom. Objasnio mu je cijelu situaciju, opet me nazvao "Nekom facom" na što mu ja nisam ništa rekao, jer sam ga se što prije htio rješiti. Direktor mu je rekao neka pusti sve i da je sve okej. Ali, kad ga je upitao za razmak, onda je skužio da mu je bolje da bježi, jer i nije bio baš neki razmak da bi se izbjegla ovakva situacija. Razmijenili smo si brojeve mobitela, rekli si samo ime, ali nikakve druge podatke nije on tražio. I otišao je.

Ali, meni smeta to što često ljudi nekoga proglase direktno krivim za nešto. Ovdje ja zbilja nisam ništa bio kriv, jer niti ovaj kamen nije bio veliki da sam ga lako mogao vidjeti, a na brzim cestama se jako često gleda u retrovizor. I na kraju krajeva, Šta on ima raditi iza mene 5 do 6 metara s autom koji je novi i kojega "jako" čuva?

Mjesec gladi

U jednom glupom djelu grada, u bezveznom lokalu, za još bezveznijim šankom prićao je Mladen sa krupnim konobarem o hrani. Prićali su o konjskom mesu koje su Mladenovi roditelji kupili u jednoj konjušnici. Tada su nabavili dosta mesa i Mladen je pripovjedao o tome kako je uživao to jesti. Ali i o tome da su svo meso pojeli i da su ostali bez. Ukratko, to je to o čemu se radi u ovom tekstu, a razgovor je tekao ovako:

-"Mi smo kupili pun k... mesa kod Radeta. Znaš njega?" pitao ga je Mladen koji je bio udaljen od šanka pola metra, stajao je raskoračanim stavom i stalno se njihao. U lijevoj ruci držao je upaljenu cigaretu. S desnom rukom je mahao s kažiprstom dok je govorio davajući tako prići još veči značaj.
-"Ma znam ja Radeta, kako ne..." lagao je konobar, jer uopće nije iz mjesta odakle je Mladen, ali i bolje da je lagao. Ovako je izbjegnuto otkrivanje tko je taj Rade, što bi vjerojatno dosta trajalo.

-"Mi smo jeli to meso svaki drugi dan..." ovo je rekao dosta povišenim tonom. Ufurao se Mladen.
Konobar ga je potom priupitao -"A da, imate li još tog konjskog mesa?..."
-"Vraga imamo. Nemamo. Sve smo pojili. Več trideset dan' nisam jeo konjsko meso..."
Konobar se iz prva grohotno nasmijao, ali kasnije ga je u čudu pogledao -"Hmm..."
-"Da, da. Trideset dan' nisma jeo konjsko meso..." zaderao se Mladen dok je mahao glavom.
-"Si bio onda gladan?" priupita ga u čudu konobar, pitajući se zašto je Mladenu to bitno.
Onda je Mladen pun sigurnosti rekao: -"Trideset pet dana nisam ništa jeo!"

Hehe, ja i iskrica

Na iskrici se ovih dana dopisujem samo sa nekoliko osoba. Ma, na kraju, krajeva, samo sa jednom, ostale su usputne. To obično bude ovako: sa curama kojima bih se lijepo počeo dopisivati, trajalo bi nekoliko dana ili mjesec, pa bi najednom odlepršale. A i 'ko zna, neke se jave i nakon dugo vremena, pa mi tek tada postaju još draže. I sve je to nekako normalno i ne bih uopče o svemu ovome pisao da se nisam dopisivao sa nekom, rekao bih sa osobom koja nije na ništa spremna. 'Ajmo tako reči.

Od početka je lijepo počela spika, ali pod starim nickom kojeg je izbrisala. A izbrisala ga je zbog nesretnog slučaja, jer ju je prepoznao preko iskrice jedan poznanik i davao je adrese drugima. Kada je izmijenila nick, ona mi se javila pod novim nazivom. Kasnije me je pitala da li bi bilo pametno da se nađe sa nekim s kojim se dopisuje tek pet dana. Izgledalo mi je prebrzo za to i ja joj to nisam preporučio. Rekla mi je da sam pametan :))). I, pretpostavljam da me je poslušala.

Ali, jednom prilikom je rekla da su joj poznanici rekli da ima mladu očuvanu kožu, jer se ne izlaže pretjerano suncu. I ja sam u zafrkanciji rekao kako ja pričam sada sa ljepoticom. Ona mi je oštro odgovorila -"Ja nisam ljepotica!". Nakon nekoliko dana sam je upitao kako to misli da ona nije ljepotica. Kao odgovor poslala mi je njezinu fotografiju. Pogledao sam- Možda nije miss, ali meni je zgodna. Poslala mi je i drugu fotografiju na kojoj sam trebao vidjeti o čemu se tu radi. Nisam vidio i opet sam pohvalio njezin izgled.

I sada mi najedanputa uopće ne piše. Več par dana. Samo zato jer sam ju pohvalio da je ljepotica? A poslala mi je dvije fotke i ja bih sada mogao svakome slati i tako je ugurati u još veče sra.. . Ali, NEMA ŠANSE! Nisam ja uopće ljut što mi se ne javlja, nego, nije mi jasno. Pa, uvalila se več par puta... Svejedno, ostala mi je ipak u lijepom sječanju i ja ju ovim putem, ako ikada pročita, pozdravljam. (I ime i nick ostavljam u tajnosti!)

Borac za prava na Medulinskim cestama

Ovih dana, na ulici gdje ja živim radnici kopaju nekakav kanal. Pošto je pola širine ceste u kanalu, postavljeni su semafori za propuštanje prometa u jednom pravcu. Iako, meni osobno ovi radovi ne smetaju, mogu razumijeti ovdašnje ljude koji negoduju, jer se radovi odvijaju početkom ljetne sezone. Ipak, večina vozača je pristojnih, koji čekaju da se upali zeleno svjetlo na semaforu.

Ali se svako toliko desi da se jedan među kolonom sjeti da bi trebalo svih obići i proći crveni semafor. Trubljenja su, dakako česta pojava. Međutim, samo jedan od vozača se sjetio da bi se trebalo derati na te proklete radnike. Derao se naš legendarni majstor od vode, brko nervozni. Ovaj put se ufurao u ulogu "Borca za prava na Medulinskim cestama".

Brkonja je stao u koloni od desetak auta i kao i ostali čekao da se dozvoli prolaz. Međutim, on je odlučio izići iz auta i pokazati svoj autoritet i prema radnicima i prema nama Medulincima. Ljutito je gledao i, valjda nije nikako mogao prihvatiti da se sve ovo zbiva pred njegovim očima. Poćeo se derati:
- "Halo! Haaalo! Hej, saaamo jedna ulica je otvorena u cijelom Medulinu, samo jedna... Saaamo jedna! I ta je raskopana. Ma vi ste ljudi divljaci, hej! Ma, vi niste normalni..."

Upalilo se zeleno i nekoliko vozača je počelo trubiti. Ušao je u auto i krenuo. Ali se zaustavio pred jednim radnikom na cesti. Radnik je stajao ukočen. Do njega su dolazila još dva radnika. I oni su stajali ukočeno do prvoga. Svi su bili ukočeni, osim brka.
- "Znate šta, ovo nije normalno. Ništa ovo ne valja, niiišta..."
- "Tuu- tu tu, tu tu..." svi odreda trubili.

Brko ih je sve ljuto pogledao i radnike i vozače... i, ipak je odustao, vozio je dalje. Radnici su krenuli da dalje obavljaju svoj posao.

Mladenov razgovor na mobitelu

Kad sam več spomenuo Mladena, ja bih ipak najradije počeo pisati o dogodovštinama sa njim. Uvijek mi je zanimljivo pisati o njemu nakon što budem s njim cijelu večer vani.

Izašli smo iz auta i izvukli pizze koje smo uzeli u pizzeriji u gradu. Svako je imao svoju pizzu- dvije Mexicane, a moja je bila Rustika. Mladen je odmah pitao da li ćemo se svi skupa podjeliti. On je htio trećinu Borjanove iste pizze i trećinu moje. Ali, moja je imala jaje, pa je ipak i on odustao od te ideje.

Nakon što smo pojeli pizze, Mladen se sjetio da nazove svog poslodavca Elia. Pozvao ga je na mobitel i to je izgledalo upravo ovako: Mobitel na rasklapanje je rasklopio i istipkao broj. Kad je istipkao, čekajućei da se ovaj javi, okrenuo je mobitel naopako, dok je zglob bio sada cijelo vrijeme u neprirodnom položaju. Kad se ovaj javio, Mladen je sklopio mobitel i opet ga okrenuo naopačke sa isto onakvim položajem zgloba. I počeli pričati:

Elio -"Da, halo.."
Mladen -"Halo kompa, di si kompa
E -"Evo tu sam kompa, šta se radi?
M -"Tu sam vani sa prijateljima, kompa. Kad ćemo srediti onu trstiku?"
E -"Kad hočeš kompa.."
M -"Može sutra , kompa?"
E -"Može kompa, kako ne bi moglo..."
M -"Nema problema kompa. Znači, sutra u dva dolazim kod tebe?"
E -"Može kompa, kad ti hočeš , kompa..."
M -"Reci mi kompa, kad ćeš platiti, kompa?"
E -"..."
M -"Halo. Pitam te kad ćeš platiti, kompa?"
E -"Hej kompa ja te ne čujem dobro..."
M -"Halo, kompa, halo. Pitao sam te kada će moi doći novac?"
E -"Hej kompa, oprosti. Gubi mi se signal. Ajd' bok!"